Извор: Hilary Putnam. Reason, Truth, and History. Cambridge, UK: Cambridge University Press, 1981. 5–6.
Експеримент
Замислите да је неко људско биће (можете да замислите да сте то и ви сами) подвргнуто операцији од стране злог научника. Мозак те особе (ваш мозак) уклоњен је из тела и смештен у посуду са хранљивим састојцима који мозак одржавају у животу. Нервни завршеци су повезани са супернаучним компјутером који узрокује да особа чији је то мозак има илузију да је све савршено нормално. Изгледа јој као да има људи, објеката, неба и тако даље, али, у ствари, све што особа (ви) доживљава(те) последица је електронских импулса који путују од рачунара до нервних завршетака. Рачунар је толико паметан да, ако особа покуша да дигне руку, фидбек са рачунара ће проузроковати да она „види“ и „осећа“ да је рука подигнута. Штавише, варирајући програм, зли научник може да узрокује да жртва „доживљава“ (или халуцинира) било какву ситуацију или околину коју зли научник пожели. Он може и да обрише памћење можданих операција, тако да ће жртви изгледати да је одувек била у таквој околини. Чак јој може изгледати да седи и чита управо ове речи о забавној, али крајње апсурдној претпоставци да постоји зли научник коју уклања људске мозгове из тела и смешта их у посуде са хранљивим састојцима који их одржавају у животу.
Да ли бисмо могли да будемо мозгови у тегли?
Објашњење
Иако је могућност да смо мозак у тегли често коришћена да би се изложила нека епистемолошка порука (видети „Декартов Зли демон“), Патнам је користи да би истражио однос између духа и спољашњег света. Упркос томе што мозак у тегли може да буде свестан и интелигентан, речи о којима мисли не реферирају – не могу да реферирају – на оно на шта наше речи реферирају; речи које користи мозак у тегли нужно реферирају на слике које генерише машинерија посуде, а не на стварне спољашње објекте које називамо, на пример, дрвећем. Међутим, слике које ствара машинерија посуде су сличне, у ствари идентичне са, рецимо, дрвећем – како онда можемо да кажемо да мозак не реферира на стварно дрвеће? Замислите, одговара Патнам, мрава чија је путања описала савршену слику Винстона Черчила: свакако, не бисмо рекли да је мрав нацртао слику Винстона Черчила – сличност није довољна да бисмо рекли да нешто представља нешто друго.
„И тако“, закључује Патнам, „ако смо заиста мозгови у посуди, онда реченица ’Ми смо мозгови у посуди’ каже нешто лажно (ако ишта каже)“ (15) – јер речи не би реферирале на реалне ствари. Претпоставка да смо мозгови у тегли је, стога, самопобијајућа (она чија истинитост повлачи сопствену лажност“ (15). (Тако да никако не можемо да будемо мозгови у тегли).
Патнамова већа порука односи се на предуслове за реферирање и отуда проистиче мисао: „[Н]ико не може да реферира на извесне врсте ствари, на пример дрвеће, ако нема никакву каузалну интеракцију са њима или са стварима посредством којих оне могу да буду описане“ (16-17). Међутим, зар не бисмо могли да реферирамо на једнороге? Да, али имамо узрочну интеракцију са коњима и козама са два рога. У реду, зар се оно што се догађа мозгу у тегли – тамо-амо искуство нервних сигнала – не убраја у „каузалну интеракцију“? (Тако да можда и јесмо мозгови у тегли…)
Прочитајте о осталим експериментима овде