Извор: John Rawls. A Theory of Justice. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1971. 11, 12.
Експеримент
Дакле, требало би да замислимо да они који се укључују у друштвену сарадњу заједно бирају, једним заједничким чином, принципе који би требало да доделе основна права и дужности и да одреде поделу друштвених добробити…
…Овај првобитни положај… схваћен је као чисто хипотетичка ситуација, са таквим одликама да води извесној концепцији правде. Међу суштинским особинама ове ситуације је да нико не зна своје место у друштву, свој класни положај или друштвени статус, нити било ко зна своје богатство у расподели природних вредности и способности, своју интелигенцију, снагу и слично. Претпоставићу чак и да странке не знају своје концепције добра или сопствене психолошке склоности. Начела правде изабрана су иза вела незнања. То обезбеђује да нико нема предност или хендикеп приликом избора начела услед исхода природне случајности или контингентности друштвених околности. Пошто су сви слично ситуирани и нико не може да осмишљава начела тако да фаворизује сопствене, партикуларне услове, начела правде су резултат фер споразума или преговарања.
Која начела правде ће бити изабрана?
Објашњење
Ролс тврди да би се „слободне и рационалне особе, заинтересоване да унапреде сопствене интересе“ (11) иза вела незнања који описује сложиле са следећим начелом као „нацртом“ за своје друштво: „Све друштвене вредности – слободу и шансе, приход и богатство, као и основе самопоштовања – требало би подједнако дистрибуирати уколико нека неједнака дистрибуција било које од ових вредности, или свих, не иде у прилог свима“ (62). Хајде да признамо да ће људи изабрати основну једнакост у случају када се испостави да нису имали велику срећу у погледу природних вредности и способности; хајде да признамо и то да ће људи дозволити неједнакост у случају када имају среће – тако да могу да искористе своје супериорне ресурсе. Али око ког принципа би могли да се сложе уместо тога? Један од могућих је марксистички „сваком према његовим потребама“; други је „свакоме према заслугама (видети „Нозиков Вилт Чемберлен“); још један би био утилитаристички „највеће добро за највећи број људи“. Који од ових ће резултовати праведним друштвом? (Видети „Мартијева два острвљана са бродолома“.)
Критичари Ролса су указивали на тешкоћу, па чак и на немогућност, одлучивања о правима, дужностима и друштвеним добробитима када су непознате нечије вредности („концепције добра“). Штавише, све док оно где ћете завршити зависи од тога одакле сте кренули, неко би могао да се запита због чега Ролс постулира искључиво самозаинтересоване људе – до које би врсте друштва дошли људи заистересовани за заједницу?
Прочитајте о осталим експериментима овде