Мисаони експерименти своју примењивост налазе у свим наставним предметима, у готово свим начинима извођења наставе, могу да буду део сваког метода преношења и стицања знања, незаобилазни су у процесу учвршћивања и ретенције знања и пружају неограничен простор за иновацију у сферама наставе, образовања и васпитања.
Мисаони експерименти су здрава посластица за мозак. У ери брзе хране за наше осиромашено мишљење, сервиране у експрес ресторанима електронских медија и друштвених мрежа, они пружају много више од укрштеница и судокуа. Мисаони експерименти отварају капије изукрштаних, китњастих, непредвидивих стаза у вртовима мишљења, уводећи нас у забавне лавиринте закључивања о питањима и интелектуалним заврзламама које су нас одвајкада мучиле или за које, испоставиће се нажалост, никада нисмо ни чули.
Као што ученици имају тенденцију да се „навуку“ на своје омиљене електронске игрице, мисаони експерименти показују подједнаку адиктивност у педагошком контексту, у процесу учења и преношења знања. То дугују начину постављања проблема, који сместа захтева неку реакцију, нуђење било каквог решења, изазива гранање решења, приморава на одабир најуспешнијег решења или чак позива на разрешење, на одбацивање проблема као псеудопроблема. У том смислу, у контексту наставе, нема активности која више буди интелектуалну радозналост од мисаоних експеримената.
Ту је њихов ефекат сасвим парадоксалан. Упркос томе што делују хаотично и разбарушено, што им је циљ да изазову потпуну збуњеност и произведу дословно „хаос у глави“, мисаони експерименти су најмоћније педагошко оруђе за дисциплиновање мишљења и закључивања. Присиљавајући нас да реагујемо, они истовремено нуде и логички и психолошки оквир за систематизацију нашег често некохерентног закључивања и најбољу вежбу за јасно и разговетно резоновање. У тој парадоксалној делотворности, наизглед сасвим одвојени од реалности, претварају се у учитељицу живота, у полигон за решавање стварних животних проблема.
Мисаони експерименти се спроводе у лабораторији нашег ума. Најчешће у столици, још боље у фотељи, можда нешто неудобније на седишту аутобуса или воза, некоме можда више пријају на плажи него у учионици, или у боемском окружењу омиљеног кафића, иако искрено сумњамо у то да за њих постоји боље место од катедре и школске клупе. Упуштајући се у хипотетичко закључивање, конструишемо имагинарну ситуацију, за разлику од стварне ситуације у реалном екперименту, али то нас не ослобађа обавезе да „оком наше маште“, подједнако пажљиво и строго као и приликом научне опсервације, пратимо шта ће се догодити.
Мисаони експерименти су понекад конструисани тако да убедљиво пренесу поруку коју аутор жели да нам саопшти. Они често откривају недоследности у нашем размишљању, поражавају нас довођењем до свести о нејасноћи наших гледишта, чак и оних од којих смо тешко склони да одступимо и која су у сржи нашег система веровања. Наводе нас да све поново промислимо и себи разјаснимо, не само тако што постављају питања, него и тиме што суптилно намећу одговоре на питања. Често смо у недоумици да ли они подржавају и поткрепљују неку општеприхваћену тезу или просто подривају наше ушанчене хипотезе и теорије. Некада је њихова функција чисто аналитичка и састоји се у проблематизовању неке дефиниције или примењивости неког општег принципа, научног, моралног или естетског.
Готово увек смо у искушењу да се преваримо и одбацимо свако бављење мисаоном екпериментацијом услед осећаја да је реч о нечем сувише нереалном и неповезаном са стварношћу. Међутим, сврха мисаоног експеримента није истраживање онога што је стварно могуће, већ онога што је концептуално могуће, онога што је могуће у сфери појмова, наших мисли и идеја, наше интелектуалне делатности која се тиче онога што је стварно могуће да се догоди. Размишљање о ономе какве ствари нису помаже нам да схватимо какве јесу. Још важније, откриће нам и какве би требало да буду. Удаљеност од реалности у случају мисаоних експеримената није ирелевантна, већ је изузетно релевантна, али у неочекиваном смислу да нам управо она крчи пут знања.
Истраживање концептуалних могућности није нешто што може да буде ограничено на партикуларне сфере стварности, као што је то случај са посебним наукама. Иако је његово родно место у филозофији, по природи саме мисаоне експериментације, своје радно подручје проналази и у математици, физици, психологији, књижевности, историји, економији или било којој дисциплини која проблематизује наше мишљење и знање о природи стварности, укључујући и друштвену стварност и елементе реалности које је створио човек. Због тога мисаони експерименти своју примењивост налазе у свим наставним предметима, у готово свим начинима извођења наставе, могу да буду део сваког метода преношења и стицања знања, незаобилазни су у процесу учвршћивања и ретенције знања и пружају неограничен простор за иновацију у сферама наставе, образовања и васпитања.
др Машан Богдановски